U svetu koji se ubrzano menja pod uticajem veštačke inteligencije, granica sledeće velik transformacije postaje sve jasnija - identitet. Ko smo mi kao ekonomski subjekti u digitalnom svetu? I kako se meri kredibilitet onih čije karijere više nisu linearne, već sastavljene od projekata, saradnji i digitalnih tragova širom sveta?
Decenijama je finansijski sistem bio građen na jednostavnom principu: stabilan posao, redovna plata, uredan bilans i mali broj koji to sve sažima u „kreditni skor“. Taj model je funkcionisao u predvidivom svetu. Ali danas, u ekonomiji frilensera, mikropreduzetnika i globalnih timova, ta formula više ne radi. Umesto da otkriva vrednost, često je skriva.
Zamislite dizajnerku iz Niša koja radi za klijente iz Evrope i SAD, plaća porez, ima odličnu reputaciju na svojoj primarnoj platformi, voli prirodu i hajking, vodi popularan Instagram nalog kroz koji okuplja zajednicu ljudi sličnih interesovanja ali nema „stalni posao“. U današnjem sistemu, njen kredibilitet je nevidljiv. A upravo tu nastupa AI i ideja digitalnog identiteta.
Digitalni identitet nije samo tehnička inovacija, već novi sloj društvene infrastrukture. U Evropi se već gradi okvir, EU Digital Identity Wallet, koji će do 2026. omogućiti građanima i preduzećima da putem jedinstvene aplikacije upravljaju svojim verifikovanim podacima: od pasoša i diploma do finansijskih informacija i reputacije. Na drugoj strani sveta, u Kini, već dugi niz godina postoje aplikacije poput WeChat i AntPay, sistemi sa potpuno integrisanim podacima o korisnicima, razvijeni u saradnji države i tehnoloških giganata..
Srbija ima realnu šansu da uhvati korak. Imamo Kreditni biro, biometrijske lične dokumente, eUpravu, a digitalni ID wallet najavljen je za kraj ove godine. Paralelno, open banking kreće sa primenom početkom naredne, što znači da će korisnici uskoro prvi put imati mogućnost da ukoliko žele podele svoje finansijske podatke među bankama ali i sa drugim kompanijama. To bi mogao da bude temelj budućeg „finansijskog CV-a“ - personalizovanog, portabilnog poslovnog identiteta koji pokazuje daleko više od skoringa banke po statičnom modelu nekog segmenta.
Podaci sami po sebi nisu vrednost. Ključ je uvek u tome kako ih tumačimo. Tu na scenu dolazi Explainable AI (XAI) pristup koji omogućava da algoritmi ne budu „crne kutije“, već sistemi koji jasno pokazuju zašto je neka odluka doneta. Zahvaljujući XAI, finansijske institucije mogu uočiti priliku tamo gde tradicionalni modeli vide rizik: kontinuitet ugovora, reputaciju, redovne isplate, raznovrsnost klijenata, evaluacija profila i projekata. AI tako omogućava inkluzivniji sistem a posebno za one koji se, po svom izboru, ne uklapaju u obrasce analognog doba.
Za banke i fintech kompanije, to znači novu ekonomiju poverenja. Analiza malih i mikro biznisa više ne mora biti skupa i radno intenzivna. Umesto ručne procene bilansa, AI može da obradi hiljade nestrukturiranih signala i ponudi transparentno objašnjenje a ujedno i priliku za razvoj ponude za nove tržišne segmente i održiv rast.
Naravno, svaka inovacija otvara i dileme. Ko kontroliše digitalni identitet, gde su granice pristanka i kako sprečiti zloupotrebu podataka? Novi EU AI Act postavlja jasna pravila, sistemi koji odlučuju o kreditu spadaju u kategoriju visokog rizika i moraju biti nadzirani, objašnjivi i pravični. Za Srbiju, to znači da razvoj digitalnog identiteta mora ići ruku pod ruku sa zaštitom privatnosti i ljudskim nadzorom. Tehnologija bez etike ne donosi napredak, već novi oblik isključenja i diskriminacije.
U novoj AI powered ekonomiji, pobednici neće biti oni sa najstabilnijim poslovima, već oni sa najfleksibilnijim karijerama. Freelanceri, preduzetnici i globalni radnici postaju jezgro budućih tržišta. I dok su mnoge banke u regionu još oprezne prema nestandardnim profilima, vredi podsetiti da je još 2017. jedna strana banka u Srbiji napravila hrabar iskorak otvaranjem za kreditiranje IT kontraktora, tada pionirski potez koji je pokazao da poverenje ne mora uvek da se meri kroz istorijsku stabilnost, već i kroz perspektivu i potencijal.
Ipak, od tada se nismo mnogo pomerili. Promene su dolazile inkrementalno, ali osnovni model i dalje nagrađuje predvidivost, a ne prilagodljivost. A upravo ta prilagodljivost ili rezilijentnost postaju valute budućnosti.
Uostalom, zašto bismo i dalje slavili stabilnost kao vrhunsku vrednost? Čak i laureati ovogodišnje Nobelove nagrade za ekonomiju, Philippe Aghion i Peter Howitt, podsećaju nas da je „rast u suštini proces stalnog razaranja i obnavljanja, gde je sposobnost prilagođavanja važnija od trajne stabilnosti.“ Ako je promena jedina konstanta, onda bi i finansijski sistemi trebalo da nauče da vrednuju otpornost, a ne statičnost, kao sposobnost pojedinca da se transformiše, uči, menja i opstaje u eri ubrzanog tehnološkog napretka.
