Digitalna ekomonija u Srbiji evoluira, bez sumnje. Ako govorimo o sektorima koji rastu, IT industrija prednjači. Može se reći da se poslednjih godina pojavljuju elementi ekosistema inovacija, sa preko dve stotine startapa, habova, inkubatora, akceleratora… Sve više kompanija, pa i malih i srednjih preduzeća, prepoznaje važnost inoviranja i započinje čak i tako „egzotične“ aktivnosti kao što su saradnja sa startapima, razvoj digitalne strategije i „intrapreneurship“. I regulatori počinju da reaguju na potrebe razvoja digitalne ekonomije, pa imamo izmene Zakona o elektronskoj trgovini, poreske olakšice za ulaganja u inovacije…
Da li sve ovo govori da je Srbija na pravom putu?
U nekoj meri, svaka pozitivna promena to govori, ali da bismo bili sigurni u odgovor, potrebno je da pre toga postavimo i neka druga pitanja. Na primer, da li sve to doprinosi konkurentnosti Srbije u globalnoj tržišnoj utakmici? Da li je to rezultat izolovanih napora pojedinaca ili manjih grupa ili je deo veće, dobro promišljene strategije za izgradnju i jačanje ekosistema inovacija? Postoji li takva strategija? Ako postoji, na čemu je zasnovana?
Većina konkurentnosti ekosistema inovacija u Srbijipočiva na nekoliko stvari, koje baš i nisu ideal održivosti. Pre svega, to je talenat: kvalitet i veštine naših stručnjaka. Ipak, u globalnoj utakmici, oni su kao takvi prepoznati pre svega kao resurs za „outsourcing“. Responzivni su u odnosu na zahteve klijenata, a cena njihovih usluga je relativno niska, zbog jeftinijeg života u našoj zemlji. U isto vreme, potražnja za stručnjacima je sve veća, a ponuda sve manja. „Odliv mozgova“ ne posustaje. IT kompanijama nedostaju druge poslovne veštine, a srpska ekonomija generalno ne stvara dovoljno „gotovih proizvoda“ i još uvek dominantno izvozi proizvode i usluge koje ne stvaraju dodatnu vrednost.
Jasno, to što smo povoljan izvor veštine i talenta ne može biti dugoročna i održiva osnova rasta i konkurentnosti ekosistema inovacija. Trenutno, uz sve pozitivne promene, taj ekosistem je u Srbiji u početnoj fazi razvoja (faza „aktivacije“, prema metodologiji koju koristi Startup Genome). Prelaz ka rastu i globalizaciji može da bude postignut samo kao strateški zasnovan, vođen i podržan proces u kom učestvuju svi koji mogu da mu doprinesu.
Sjajni, izolovani primeri uspeha nisu dovoljni. Talenat kao sjajan „outsourcing“, „odliv mozgova“ i sve veći nedostatak stručnog kadra su čvor čije razrešavanje zahteva akciju iza koje stoji snažna vizija i svi stejkholderi. Potreban nam je „big bet“, hrabra i konkretna strategija koja cilja visoko, zasnovana na globalno dokazanim konceptima i specifičnim potencijalima koje znamo da imamo. Na primer, specijalizacija u jednoj ili više strateški odabranih industrija ili podsektora koja će biti sistemski podržana kao pravac razvoja ekosistema i održive nacionalne kompetitivne prednosti.
Drugim rečima, rešavanje „čvora“ od nas zahteva da imamo „petlju“
Za takvu aktivnost, presudno je da Srbija pažljivo identifikuje podsektore koji imaju potencijal da izrastu, kroz izgradnju ekosistema inovacija oko njih, u takvu prednost. Onda, sve zainteresovane strane moraju da pronađu interes. Pored startapa, tu su i biznisi iz odabrane industrije, relevantne javne institucije, provajderi usluga, obrazovni sistem, investitori i akceleratori.
Kompanije su izvor specifičnih i stvarnih poslovnih izazova (problema za rešavanje), ali i potencijalni kupci rešenja, koji sa sobom donose uvide industrije i svoje resurse. Startapi, kao centri talenta, tragaju za inovativnim rešenjima, a podržavaju ih investitori i habovi. Sve vreme, obrazovni sistem snabdeva ekosistem kadrovima… Uloge se dopunjavaju, svi imaju jasne koristi, a usput dobijamo ekosistem inovacija koji bi privlačio talente i novac i mogao da predstavlja sledeću fazu razvoja svih dobrih stvari koje već imamo. Bez takve, „big bet“ aktivnosti, bez „petlje“, nastavićemo da prepričavamo ili da kopiramo uspešne priče, umesto da sami postanemo jedna.
Tekst je preuzet iz “Digital Business Review” koji izlazi u okviru “Nedeljnika“.
